Karta u jednom pravcu

---

Te emocije kada kupiš kartu u jednom pravcu. I kada ne znaš šta te čeka. I kada tvoja majka želi da ostaneš, a ti želiš da se ne vratiš.

Kada nema stvarnog razloga da odeš, ali se ti ne osećaš kao da si tu provela ceo život. Osećaš se da tu ne pripadaš. I da ti treba drugačije da bi se osećala bolje.

Da stvarno otkriješ svoje sposobnosti. I da upoznaš sebe. Da ostaviš socijalne i kulturološke sprege koje si poznavala.

I onda si već na aerodromu. I porodica te ispraća. A suze ne dolaze. Već samo uzbuđenje. I vreme je da se ćuti i iščekuje. A ne znaš šta.

Nepoznato valjda.

I naravno pored tebe sedne najpričljivija osoba. Imala sam sreće da na letu selidbe pored mene sedne sredovečni muškarac koji se sa porodicom odselio iz Srbije pre 30 godina. I koji se žali na tadašnju (2019.) ekonomsku situaciju u Nemačkoj. Kako nije isto kao ranije. Svi smo to čuli toliko puta. Pa zašto bi i bilo isto kao i ranije?!

Nedostaju mu dani kada je radio samo on, a njegova žena nije morala. Pričao je kako ga je novac obuzeo. Kako ima dvoje kola. Druga je kupio, jer je želeo bolja nego prva. A sada želi da druga budu bolja nego prva. I kaže sve tako u krug. Treba mu više para.

I onda sletiš. Uđeš u nepoznati stan, jer nisi imala novca da dođeš do Berlina i sama biraš stanove. Svu svoju ušteđevinu si uložila u Vizu i preseljenje. A još preko si pozajmila.

Sutra na posao. Počinješ od nule.

A onda nađeš proju koju ti je majka krišom spakovala i suze krenu.